ДЕ­МО­КРАТ­СКА ПО­ЛИ­ТИ­КА КАО ВИД КУЛ­ТУР­НЕ ПРАК­СЕ

Abstract

Рад се ру­ко­во­ди иде­јом во­ди­љом о кул­тур­ним осно­ва­ма по­ли­ти­ке „као та­кве“, по­себ­но оне де­мо­крат­ске. Још одав­но се увидело да су вред­но­сти, нор­ме и стан­дар­ди у ве­зи са по­ли­ти­ком (у но­ви­је вре­ме – вред­но­сти тзв. „по­ли­тич­ке кул­ту­ре“) јед­но од глав­них обе­леж­ја са­вре­ме­них по­ли­тич­ких си­сте­ ма, али је ти­ме из­ре­чен са­мо део исти­не о су­штин­ској ве­зи ко­ја по­сто­ји изме­ђу по­ли­ти­ке/де­мо­кра­ти­је и кул­ту­ре. „Из­бор де­мо­кра­ти­је“ је сам по се­би par ex­cel­len­ce кул­тур­ни чин – ауто­ном­ни акт ко­јим љу­ди, стро­го по­сма­тра­но, по­ста­вља­ју са­ми се­бе за го­спо­да­ре соп­стве­не суд­би­не. За­то се кул­тур­не ди­мен­зи­је по­ли­ти­ке не мо­гу сво­ди­ти са­мо на фе­но­мен „по­ли­тич­ке кул­ту­ре“, по­го­то­во ако се она пре­вас­ход­но ту­ма­чи са­мо као је­дан од сег­ме­на­та ме­ха­ни­зма упра­вља­ња. За­ла­га­ње за де­мо­кра­ти­ју, тј. по­ли­тич­ки си­стем у ко­ме чла­но­ви дру­штва јед­ни дру­ге сма­тра­ју по­ли­тички јед­на­ким, у ко­ме су као ко­лек­тив су­ве­ре­ни, и у ко­ме као по­је­дин­ци рас­по­ла­жу свим мо­гућ­но­сти­ма, из­во­ри­ма и ин­сти­ту­ци­ја­ма по­треб­ним да со­бом упра­вља­ју – за­пра­во пред­ста­вља ак­тив­ност од пр­во­ра­зред­ног кул­тур­ног зна­ча­ја.