ТРАНЗИЦИЈА И УЛОГА ЖЕНЕ У ПРИМАРНОЈ СОЦИЈАЛНОЈ МРЕЖИ

Abstract

У социолошкој литератури о приватној сфери друштвеног живота говори се са стано- вишта социолошке дихотомије приватно–јавно. Приватна сфера друштвеног живота се односи на узајамне интеракције и просторно-психолошку близину породице. Јавна сфера друштвеног живота се односи на друштвене делатности и друштвене институције повезане са економијом, политиком, здравством, образовањем, религијом, културом у друштвеној заједници.
У раду се усмеравамо на социолошке карактеристике примарне социјалне мреже, која означава приватну сферу друштвеног живота и као значајан друштвени актер доприноси концептуализацији стратегија преживљавања у условима транзиције, у савременом српском друштву. Основни циљ је праћење, испитивање и разумевање улоге жене у неформалним каналима узајамне помоћи, разумевању, подршци и сарадњи у оквиру сродничких односа у Врању и околини. Потом износимо сумарне резултате истраживања о квантитету, интензитету и садржају примарних интеракција које жене остварују у прилично затвореним испитиваним породичним групама Резултатима истраживања је установљено да социо-економска нестабилност и закаснела транзиција не дају за право да се жени експлицитно призна преимућство у усмеравању примарних интеракција са сродницима, као најсигурнијем виду заштите у примарно-групном залеђу. То практично значи да у прилично затвореним породичним групама, које у транзицијском контексту представљају потрошачко-произвођачке јединице, долази до ретрадиционализације улоге жене у приватној сфери друштвеног живота.