(ПОСТ)МОДЕРНИЗАМ И ИДЕНТИТЕТ

Abstract

Својеврсни “губитак” или “криза идентитета” у савременим социо-културним превирањима нарочито је проблематизован у постмодернистичком дискурсу. Ради се о повлачењу консеквенци оних друштвених и културних промена које су довеле до тенденције измештања или де-центрирања (модерног) субјекта, што, уз дислоцирање индивидуа и из њиховог друштвеног и културног миљеа – конституише актуелну “кризу идентитета”. Постмодернистички приступи оправдано настављају да наглашавају противуречности и хетерогеност персоналне и колективне егзистенције, о чему се међу модернистичким мислиоцима није увек водило довољно рачуна. Али, неки од њих у потпуности одбацују идентитет оног “ја” – у корист његовог утапања у односима које то “ја” успоставља. Тиме се суочавамо са проблемом нихилизма и моралног релативизма који вреба постмодернистичке “слабе субјекте” и који се на крају могу претворити у – шизофрене личности. Извесно је, међутим, да се сви персонални идентитети конституишу у “односу са другима” што подразумева и релативно стабилну структуру личности. “Језгро човекове личности” (Шушњић) се не мења (остаје исто, тј. идентично само себи) током времена и свесно је своје разлике у односу на све друго. Из специфичног “замора” одређене врсте (просветитељског или модерног) субјекта, који апострофирају постмодернисти, дакле, не следи и крај сваког субјекта и његове критичке свести. Ко говори о крају субјекта, ако то није субјект сам? (Kреспи) Стога, уколико постмодерна наставља да инсистира на “забораву” или “губитку субјекта”, она учвршћује већ започету редукцију човека на функционишућег актера у (пост)модерном друштву, чија критика, у том случају, постаје принципијелно немогућа.