УНИВЕРЗИТЕТСКО ОБРАЗОВАЊЕ ИЗМЕЂУ ТЕНДЕНЦИЈЕ СТВАРАЊА ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА И МАРКЕНТИШКЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ СТВАРАЊА ВИСОКООБРАЗОВНЕ РАДНЕ СНАГЕ

Abstract

Последњих неколико деценија врше се радикалне реформе универзитетског образовања, не само у земљама бивше Југославије, него и у земљама Европе. На европском нивоу, али и на нивоу земаља Балкана, пре више од деценије и по реформске промене почеле су са Болоњском декларацијом и увођењем ЕСПБ, што је у извесном смислу довело до редукције Хумболтовог (Humboldt) модела универзитетског образовања, чији је основни циљ био стварање не само стручњака него и интелектуалца. Према америчком професору Христоферу Њуфилду (Christopher Newfield) „мерила за изградњу европског универзитетског простора више су инспирисана манама (недостацима), него квалитетима америчког система универзитетског образовања“. Болоњској реформи претходило је неолиберално маркетиншко гледиште о универзитету као предузећу чији је циљ да производи стручњака, односно високообразовану радну снагу и знања која тражи тржиште рада у „друштву знања“. Погрешна је теза да универзитетско образовање треба да се прилагођава тржишту рада, већ треба да буде обрнуто. Због чега? Ове реформске тенденције довеле су до дисперзије универзитетских институција, појаве и ширења приватних универзитета, али и до опадања квалитета образовања: фрагментације знања, комерцијализације и девалоризације универзитетских диплома.
Чиниоци неуспеха досадашњих образовних реформи у систему образовања су многобројни и различити по својој природи, почевши од тога да се приликом конципирања и спровођења реформи не води рачуна о друштвеноисторијском контексту и образовној традицији у појединим земљама, преко тога да претходно нису спроведена истраживања и одговарајуће евалуације до тога што се „није (се) чуо довољно глас главних актера: студената, родитеља и наставника“ (А. Хергрејвс). Права реформа универзитетског образовања је она која омогућује стварање стандарда висококвалитетне наставе, стандарда селекције не само студената него и асистената и професора, а све то утемељено на научном истраживању, високим стандардима у избору у наставно-научна звања и на аутономији универзитета. Тако засновано и развијано универзитетско образовање представља најважнији фактор економског одрживог развоја, друштвеног и културног напретка земаља које имају такво квалитетно образовање на свим степенима и, посебно, на универзитетском.