SAMOKONTROLA I SAMOEFIKASNOST KOD STUDENATA

Abstract

Cilj ovog istraživanja je ispitivanje odnosa dva personalna konstrukta – samokontrole i samoefikasnosti kod studenata Filozofskog fakulteta u Nišu. Samokontrola je veoma važna funkcija selfa i odlučujuća determinanta uspeha u različitim oblastima života (sposobnost odlučivanja, adekvatni izbori, postignuće, inteligentne ideje, adekvatno interpersonalno ponašanje). Sa druge strane, pojam opažene samoefikasnosti, koji je ustanovio Bandura (Bandura, 1986), govori o tome da je osoba uverena u postojanje ličnih kapaciteta koji joj omogućavaju kontrolisanje planova, ciljeva, ishoda aktivnosti, uprkos teškoćama, ograničenjima i nepovoljnim okolnostima. Verovanje u
sopstvene kapacitete budi autentičnu intrinzičku motivaciju osobe i podstiče je na aktivnost koja je u skladu sa njenim ciljevima, željama i anticipacijama. Ipak, da li je ovo dovoljna osnova za uspeh ili samo okvir u kome postoje i drugi faktori? Mislimo da bi konstrukt samokontrole u oblasti ideja, planova, ciljeva i aktivnosti studenata, mogao predstavlja značajnu odrednicu uspeha. Zbog toga je važno istražiti relaciju optimistične slike o sebi (izgledi da se postigne uspeh) i sposobnosti osobe da ostvari samoregulaciju i samokontrolu.
Ukupan uzorak činilo je 137 studenata (35,8% mladića i 64,2% devojaka). Prosečna starost studenata je 21,12 godina. Konstrukt samokontrole operacionalizovan je Skalom samokontrole (Self-control scale; Tangney, Baumeister, Boone, 2004). Samoefikasnost je operacionalizovana Skalom Generalizovane samoefikasnosti (General Self Efficacy Scale, GSE, Jerusalem & Schwarzer, 1986). S obzirom da je samokontrola preduslov svakog uspeha, pretpostavili smo da je statistički značajno povezana sa samoekifasnošću. Osnovna hipoteza je potvrđena. Dobijena je statistički značajna pozitivna korelacija, r = 0,286. Nakon utvrđivanja povezanosti, proverili smo i prediktorsku ulogu samokontrole u objašnjavanju razlika u samoefikasnosti kod studenata. Dobijen je značajan prognostički model kojim je moguće objasniti 8,2% varijanse u samoefikasnosti kod studenata. Iako je procenat objašnjene varijanse veoma mali, može se zaključiti da povišena samokontrola dovodi do veće samoefikasnosti.