УРБАНЕ ПОТКУЛТУРЕ И МУЗИЧКЕ ПРЕФЕРЕНЦИЈЕ: ТЕДИБОЈИ И РОКЕРИ

Abstract

Аутор овога чланка бави се пропитивањем смисла и значења раних поткултура, насталих у другој половини XX века. Он истиче повезаност поткултура и музичких стилова у миљеу урбаног друштва. Заступа полазиште да је музика средство путем кога адолесцентска група дефинише себе и да она истовремено представља основ статуса припадања групи. Овде се под социолошку лупу ставља послератна бејби-бум генерација, која се јасно супротставила доминантној и родитељској култури и одабрала да живи у складу са сопственим вредносним, моралним и естетским принципима. Студија случаја у овом раду односи се на поткултурне стилове тедибоја и рокера као првих група младих бунтовника. Код њих долази до изражаја повезаност урбаних стилова живота (места окупљања, начини одевања, фризуре, маскулинизам, насилничко понашање, жаргон) са музичким преференцијама одређених рокенрол стилова (рокабили, хард рок, хеви метал). У закључку, аутор испитује тенденције и активности младих у тзв. новим друштвеним покретима и указује на културне праксе примерене духу постиндустријског, информатичког друштва. Данас на место супкултурних теорија долазе пост-супкултурне теорије са новим теоријским оквирима за разумевање повезаности између младих, музике и стила.