КРЕАТИВНИ ПОСИБИЛИТЕТ УМЕТНИЧКЕ ПУБЛИКЕ

Abstract

Уметничка комуникација заснована је на познатој трочланој релацији коју чине аутор, дело и публика. Успех једнога дела зависи превасходно од аутора, најчешће појединца који настоји да у дело унесе своју уметничку визију, естетску имагинацију и да пренесе део својих емоција на реципијенте. Овај текст бави се естетичко-социолошким и антрополошким аспектима уметничког стваралаштва. Централно место актера стваралачког процеса у овом раду посвећено је уметничкој публици. Тек у двадесетом веку публика постаје прави учесник стваралачког процеса, захваљујући уметничким покретима, правцима и стиловима који су не само дозвољавали већ и захтевали њен ангажман, односно учествовање у структурисању и компоновању дела. Аутор овога чланка посвећује посебну пажњу стваралачком умећу филмске публике, затим уделу публике у креацији дела рок музике и, напосе, врстама алтернативне уметности и уметничком ангажовању публике. Издвојени су уметнички покрети (енформел, поп-арт, хепенинг, перформанс, стреет-арт и ланд-арт) у којима је стваралачки удео публике најзапаженији. Теоријску парадигму приступа уметничком стваралаштву у овоме чланку чинила је концепција "отвореног дела" У. Ека  и филозофија зен будизма Д. Т. Сузукија, примењена на питања естетске креативности.