„КРЕАТИВНЕ ИНДУСТРИЈЕ“ И УМЕЋЕ РАДА

ЗАБЛУДЕ МОДЕРНИЗАЦИЈЕ И ИЗЛАЗИ

Abstract

У прилогу се критички пропитује приступ проучавању стваралачких потенцијала у сфери рада, који се именује синтагмом „креативне индустрије“. У појмовном смислу, „креативне индустрије“ се разумевају као афирмативно прихватање сваког делатног покушаја на тржишту, које није плод класичног индустријског рада (у фабрици), а који може да доприноси увећавању капитала, уз смањивање опорезивања и јавних (или државних) издатака за њих. Аутор прилога разумева (досадашња) проучавања „креативних индустрија“ као још једну сазнајну заблуду модернизације. Та заблуда се састоји у суженом позитивистичком приступу културном (материјалном и духовном) стваралаштву (као и „културном наслеђу“), који се искључиво усредсређује на изналажење могућности економске употребе стваралаштва.
Како истраживања „креативних индустрија“ – према ауторовом мишљењу – у најбољем случају површно дотичу социолошка сазнања о друштвеним условима који утичу на могућности стваралачког деловања човека у процесима рада, он их третира као маркетиншку „иновацију“ (вештину – која се може научити) у сфери пословања. Иако је, према аутору прилога, појам „иновација“ непрецизан (и вишезначан), њим се истраживачи „креативних индустрија“ приближавају ширим (филозофским и, неким социолошким) погледима на могућности човековог стваралачког деловања у разнородним процесима рада, који су препознатљиви као умеће рада. У ширем приступу проучавању стваралаштва – као што је приступ са становишта умећа рада – аутор види могућност „излаза“ из једностраног схватања модернизације (рада) које је карактеристично за истраживаче „креативних индустрија“.