АФИРМАЦИЈА СОЦИОЛОШКОГ ПРИСТУПА ИДЕНТИТЕТУ У ТЕОРИЈИ НОРБЕРТА ЕЛИЈАСА

Abstract

Рад се бави концептом идентитета као процеса, приступом који је снажно заговарао Норберт Елијас. Његова „процесна социологија“ била је настојање да се превазиђу дуалности које су оптерећивале социолошку теорију. Елијас је покренуо критику теоријског постваривања друштвене структуре као објекта који је изван појединца и независан од њега. Истовремено, он је одбацио оно што је назвао hоmо clаusus (концепт у којем се нагласак ставља на аутономију, слободу и независност актера) као прекомерни индивидуализам, у складу са којим се друштво схвата као намеравани исход појединачних делања. У својој теорији идентитета, Елијас је, између осталог, користио појмове хабитуса, фигурације и „ја-“ и „ми-идентитета“. Он је писао о хабитусу као о „другој природи“ или „механизму аутоматске и слепе сомоконтроле“, који се на индивидуалном нивоу доживљава као структура личности, али који је колективно произведен и репродукован током целог живота. Елијас је индивидуални идентитет препознао као временску творевину, те његова теоријска перспектива дозвољава анализу промена у односу „ја–ми“, без давања предности било ком елементу овог пара. Такође, идентитет је замишљен као мултиперспективистички (релациони) и обликован фигурацијама (ланцима међузависности).