ПРАКСА УСТАВНОГ СУДА РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ У ОБЛАСТИ ПРАВА НАЦИОНАЛНИХ МАЊИНА, СА ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА ЈЕЗИЧКА ПРАВА СРПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ У ХРВАТСКОЈ

Abstract

У периоду од 2000. године до данашњег дана Уставни суд Републике Хрватске се често суочавао са изазовом одлучивања о  политички осетљивим темама, нарочито када се радило о потреби за заштитом права, како традиционалних, тако и права такозваних „нових” мањинских заједница – које су формирањем нових самосталних националних држава настале од некадашњих конститутивних народа бивше Југославије. Случајеви који се јављају у пракси суда, разноврсни су, али се по предмету претежно односе на културну аутономију, представљање припадника националних мањина у локалним, односно регионалним представничким телима и равноправну заступљеност у јавном сектору, као и на (службену) употребу језика и писма. Подносиоци уставних тужби, односно иницијатори поступака оцене уставности и законитости општих правних аката вођени су разним мотивима; а питање је да ли су ови мотиви били од утицаја на рад уставног суда, то јест да ли је суд приликом одлучивања остао веран својој првобитној улози да штити основне, безвременске вредности уставног поретка Хрватске или се руководио програмима актуелне партијске политике.
Поред генералног представљања правне регулативе мањинских права, односно надлежности уставног суда у Хрватској уз помоћ правно научних метода, у раду се посебно анализирају случајеви у вези са језичким правима „нових” мањинских заједница, фокусирајући се на аргументацију „обе стране” односно уставног суда у току поступка. Циљ рада је да се преко конкретних уставносудских предмета представи пракса Уставног суда Хрватске у области језичких права националних мањина, са посебним освртом на доследност аргументације суда.