СВОЈИНА, ПОЛИТИЧКА СЛОБОДА И ДЕМОКРАТИЈА

Abstract

У раду се расправља теза о приватној својини као нужном, иако не и довољном услову политичке слободе и демократије. Од самог почетка, институт приватне својине, поред своје економске има и изразито политичку, па и културну димензију. Својина и обичаји везани за њено наслеђивање су у основи оних цивилизацијских процеса који су довели до стварања грађанског друштва. Током историјског развоја, свест о својини је постала највећа страст цивилизованог човека, док су држава и закони уведени првенствено у циљу њене заштите и коришћења. Зато питање приватне својине није тек једно од питања које се тичу човека, већ, уколико се ради о човеку модерног доба – једно од најважнијих питања. Приватна својина представља материјалну стварност слободног субјекта и место остварења његове слободе. Уколико неки друштвени поредак одриче индивидуама право на приватну својину, он не може бити добар, јер он тиме поништава и њихову слободу. То не значи да је човек личност само уколико је поседник, већ да је поседовање као такво – битан елеменат (само)потврде човека. Право поседовања и слобода производње, куповине и продаје су делови слободе per se, док је политичка ”жеља за признањем” (Хегел, Фукујама), ишла руку под руку са приватизацијом добара и развојем слободног тржишта, у чему се и данас огледа њихова битна међузависност.